Ehh, ta srednja skola. Zamislite, isli smo cetiri godine u razredu, i tek smo u toj cetvrtoj, i to decembra, shvatili da smo mi zapravo stvoreni jedno za drugo. 
Nisam ni slutila da se to moze desiti, mislim - ljubav, a kamoli da se to moze meni desiti. Potpuno strana rec za mene. Moji dani su do tada bili prazni, isti, bezbojni, dosadni. Ziveti bez cilja, bez nade, to i nije zivot. 
I eto, 21. decembar, petak, dan koji je promenio sve. Zapravo, od tog dana ja sam pocela ziveti. Ziveti punim plucima. Kao da sam se ponovo rodila.
Bilo je boli, da, cak i previse, zbog svih okolnosti, mogu da priznam da sam jedva izdrzala, cak sam par puta pomislila da odustanem. Ali shvatila sam da je to glupost. Po prvi put u zivotu sam odlucila da se borim za nesto, nesto sto je zapravo moje, verovali vi ili ne. U pocetku nisam ni ja verovala. 
Ali sada znam, jeste, moje je, moj je. 
Nema niceg lepseg kada znas da neko veruje u tebe, kada znas da je neko uvek tu i da ce uvek i biti, kada znas da te neko voli bas zbog onoga sto ti jesi, kada mozes da se smejes zajedno sa tom osobom, da places, pleses, podrigujes, jedes, spavas.
Ta osoba ti promeni zivot, da ti nadu, veru, svakim danom si sve srecniji. 
Pocnes da verujes u sebe, da verujes u vas dvoje, jer znas da je to to. Jednostavno znas. Ceo svet, sve je skoncentrisano tu, tu gde ste vas dvoje, sada i zauvek. 
Na neki nacin sve deluje tako nestvarno, u ustvari je najstvarnije nego ikada. 
I sada ne mogu da opisem sve sto osecam, ne mogu da pronadjem adekvatnu rec, mada se i ne trudim vise, reci i nisu toliko bitne, bitni smo nas dvoje, zajedno, kao jedno. 
To infinity. ∞